Уколико сте родитељ будућег првака, сигурна сам да сте до сада прочитали доста текстова на ову или сличну тему и упоредо, очекујући тај свечани или пак фамозни 1. септембар, можда чак и исчитали и погледали видео материјале како бисте и себи помогли да тај дан и предстојећи период дочекате и издржите јуначки, храбро и са што мање тензије и брига.
А да ли то мора баш тако? Да ли је осећај стрепње приликом поласка у 1. разред заиста доминантно стање и да ли сте ви, као родитељи, можда претерали у свему томе, просто питање, ма, да ли је то нормално? Враћате се за тренутак у ваше време и не успевате да се сетите да су ваши родитељи поседовали тај осећај неизвесности и страха или пак то нисте успели да видите у њиховим очима.

Сва осећања, на домак 1. септембра постају интензивнија. Од осећаја среће, поноса, знатижеље – па до, већ споменутог страха, стрепње, бриге.
Одговор на питање да ли је све то „нормално“, гласи: ЈЕСТЕ, ви сте у благој паници јер је сада управо ТАЈ период о коме сте читали, слушали, размишљали…Период када излазите сви, као породица, из оквира свакодневнице и зоне сигурности или зоне конфора и када се полако припремате за СKОK у развоју који доноси нови период одрастања како за ваше дете, тако и за све вас, укућане. Сетите се само изреке: „Брод је прелеп у луци али је створен да би пловио.“ Да ли вам је сада барем мало лакше ?

Наравно, осећате да сам реална у опису. Не скривам да вам опишем реалност коју посматрам, живим и анализирам већ дуже од 20 година. Међутим, баш због тога са сигурношћу и великим ентузијазмом желим да вам од срца честитам на тренутку огромне среће зато што вам дете полази у школу и креће у једну нову авантуру!!
Имате још мало времена да проверите да ли сте извршили последње припреме за полазак у школу, а после, у току, коригујете евентуалне пропусте или пак уживате у савршеном периоду адаптације свог детета.

Поћетак образовања има за циљ да развије ентузијазам, да развије машту и помогне деци да стекну поверење у себе и своје могућности – држите се чврсто ове премисе!
У тренутку када овај текст пишем, ви сте већ одабрали праву школу, можда већ знате и која ће вам бити учитељица и који ће другари бити у разреду, можда сте се распитали и о програму по којем ће деца учити као и о могућности похађања продуженог боравка, али оно што још увек не знате или пак нисте сигурни да процените јесте – које вештине ваше дете треба да поседује да би успешно започело школовање и које вештине ћете ви као родитељи неговати као приоритет код себе и код њих? Ја ћу се позабавити тим аспектом развоја и покушати да вам помогнем да школу доживите као простор у коме ће ваше дете ући као индивидуа са својим аутетнтичним потребама а у којем ће му се понудити спектар различитих изазазова од социјалних до когнитивних ( сазнајних), а све то перципирано од стране дететових емоција које су код сваког различите. Дакле, оно што покушавам да вам расветлим јесте ШKОЛА као скуп потпуне различитости деце а дефинисана врло егзактним правилима, законима, програмима.

И шта ћемо сад?
Идемо редом и молим вас, опуштено и смирено, драги родитељи.

Осврните се на неколико важних начина којим можете у знатној мери да припремите дете за 1. разред:

1. Охрабрити своје дете и са позитивним ставом причајте о школи
Упознајте своје дете са школом која га очекује. Поведите га у шетњу да обиђе школу и причајте му о позитивним странама које доноси школовање: нови другари, игра, распоред часова, наставни предмети, ваннаставне активности и сл. Све представите као нови изазов који ће га подстаћи да што пре крене у нову авантуру. Јако је важно да у свему томе, са друге стране, не претерате, дакле, да не представите ствари идиличним кроз ружићасте наочаре. Треба задржати реалан став и представити и школске обавезе. А то значи, разговарати са вашим малишаном и о домаћим задацима, обавезама које ће морати самостално али и уз вашу помоћ да испоштује. У оквиру ове приче, не заборавите да увек ставите до знања да ће имати право и могућност да самопроцењује себе и своје могућности, а то значи да слободно тражи помоћ када му је потребна а све што може сам да уради, да то и покуша, без страха од осуде и што је најбитније не упоређивајући се са другима! О томе више у наставку приче…..

2. Подстакните дететово самопуздање
Можда делује мање важно, али прича о самопуздању је више него битна. Kада подстакнемо детету самопуздање, ви циљано решавате или пак умањујете више потенцијалних проблема које школа као средина може да донесе, а то је:
– Kонструктивнији став према неуспеху/успеху
– Грађење свог личног простора и умешност да кажемо НЕ одређеним особама
– Утичете да ваше дете опстане у средини са доста различитости
– Отпорније је на све већу присутност узнемиравања, злостављања и задиркивања
Право самопоуздање је лична ствар, не базира се на томе шта други мисле о вама и како вас доживаљавају, већ првенствено на томе како доживљавате сами себе! Оно је одраз вашег односа према самом себи, не зависи од других људи и околности, не темељи се на илузијама о сопственој инфериорности или супериорности у односу на друге. Право самопоуздање није ствар осећаја, већ става, а особе које га поседују немају страх од туђег мишљења, јавног наступа, критике од стране других, осуде, не страхују да ће бити понижене или одбачене. Особе које заиста верују у себе, осећају се испуњено, спокојно, целовито, не теже фасцинирању других и нису у конфликту са собом. Запамтите то!

3. Научте своје дете да „слуша“
Под овим захтевом се подразумева да научите дете колико је важно поштовати правило слушања – а то је – ДОK ЈЕДНА ОСОБА ПРИЧА, ОСТАЛИ СЛУШАЈУ! Не само да ћете утицати на његову концентрацију, већ ћете га припремити за активацију чула слушања која је јако важна у одељењу са 30 ђака, рецимо. Учитељица ће уложити надљудске напоре да исприча шта је потребно уколико је нико не слуша, односно уколико сви причају у исто време. Верујте да је то вештина коју многа деца не научи до 5. разреда. На тај начин нису у могућности да саслушају друге, да науче нешто ново а и самим тим да не буду осопособљени да раде у тиму, у групи. Јако велику предност чините свом детету уколико га освестите да је важно поштовати правило слушања јер тиме утичете и на развој емотивне интелигенције, осећаја емпатије и саосећања.

4. Уредите кутак за учење и мотивишете дете
Kонсултујте дете где би највише волелео да учи и ради своје домаће задатке. Није неопходно да дете има своју собу, можда немате услова за то, али можете одвојити један кутак у соби који ће бити посвећен само учењу и раду – то ће бити „канцеларија за првака“  Тај кутак ће дете уредити уз вашу помоћ али обратите пажњу да не буде пренатрпан детаљима који ће одвући пажњу у другом смеру и јако је важно да буде добро осветљен. Да би дете приступило са радошћу тој „канцеларији“ важно је да мотивишете своје дете кроз игру и смех јер учење није „мучење“ а често се тај став наметне деци и тешко се искорењује. Битно је да на ведар и позитиван начин уведете дете у учење како га не би схватало као неки вид (досадне) казне, већ као нормалан део дана. Нека знају да их подржавате и да сте ту за сваки вид помоћи.

5. Повежите срећу са школским успехом
Морам да истакнем, на крају, следеће. Родитељи често школи дају превелики значај. Да, одговорно тврдим да сам радећи у школи доста тога доживела као веома „биг деал“ и трошила драгоцену енергију уз веома забринуте родитеље да решимо проблем оцена, недостатка одличног успеха и наслушала се реченица: Да, али ЈА знам да он/а то може и зашто би из тог предмета имао 4 када може иамати 5 и знам (сада читајте пажљиво) да ће му то помоћи да упише бољу школу, па факултет, па наћиће бољи посао, па итд. Да ли је то правило? Наиме, школа није само учење и школски успех. Школа је место где се стварају нова пријатељства, где се учи толеранцији, где се стварају први међуљудски односи и са вршњацима и са одраслима

( наставницима, професорима, сарадницима, помоћним радницима и сл…) А ту је и школско двориште и игре које се ту дешавају, ту је и пут од куће до школе, а све обојено различитим емоцијама и искуствима. Дакле, срећа је и оно што школа није. Сналажење у животу зависи од труда, марљивости и позитивно утемељеног става о животу.
Бројна истраживања потврђују повезаност искустава из раног дечијег узраста и успеха у детињству и одраслом добу. Такође, доказују да за академска постигнућа детета нису толико битни ни материјални статус породице, ни генетска предиспозиција, па чак ни интелигенција колико фактор среће.
Зашто је то тако? Срећна деца порасту у комуникативније, отвореније одрасле особе, са више самопоуздања и спремности за ризике од оних који нису имали срећно детињство. Заиста, када питате срећне особе зашто су срећне, оне као пример наводе добре међуљудске односе са породицом и пријатељима, љубав и задовољство бављења оним што воле. Успех и школска постигнућа не играју значајну улогу у овим одговорима.

И знате шта је назначајније у целој причи. Да се и бити срећан може научити. Срећан родитељ је онај који својим примером показује да је срећан док уређује собу, док поправља бицикл, када уређује башту, када срећно и насмејано сачекује своје најбоље пријатеље код куће или пак одлази са њима на пиће или неко путовање. Срећа је када своје дете научите да отворено са вама прича о „необавезним“ темама као што је љубав, односи са вршњацима, компјутерским игрицама – када сте му саговорник – ух то је БАШ велика срећа.
Слушајући те „обичне“ теме показујемо детету да нам је стало до њега и оно тако доживљава да је вредно и да је родитељ заинересован за њега па ће онда и имати поверења у вас да вам се обрати и када оцене буду мало слабије.
И на крају, сведимо закључак.

Добра припрема за почетак школовања усмерена је на припрему читаве породице. То је прави тренутак да поставите себи питање да ли сте довољно упознали своје дете, да ли сте пружили довољно искустава, знања и љубави свом детету, да ли сте упознали његове склоности и интереосовања и да ли сте га успешно упутили на захтеве која школа носи. А изнад свега да ли сте формирали здрав однос према школи и поставили праве приоритете, а то је одгајање позитивне, саосећајне, толератне, вредне и самосвесне деце а не императивне одликаше са високим школским постигнућима.
И на крају тог дана, 1. септембра, размилсите пре него што поставите прво питање детету када се врати из школе. Да ли ћете му се обрадовати, најпре заглити и подарити му осмех или ћете га најпре упитати: „Kако је било у школи, да ли си знао све одговоре, да ли си био најбољи?“ Уколико вам је потребна додатна помоћ у развијању вештина самопуздања, среће, мотивације и радних навика, закажите консултације.

Јасмина Момчиловић, педагог